Uporedni prikaz poreskih režima preduzetnika

Pre nešto više od godinu ipo dana, Skupština Republike Srbije je usvojila izmene seta poreskih zakona, koji su uneli značajne novine i promene. Zvanični ciljevi tih izmena su bili rasterećenje privatnog sektora, ali je posle perioda u kome se izmene primenjuju, poprilično neizvesno da li su oni ostvareni. Ovaj tekst i nema za cilj da procenjuje da li su ti ciljevi ispunjeni, već da usmeri pažnju privatnim doktorima stomatologije, medicine i drugim zdravstvenim radnicima koji obavljaju privatnu praksu, na situacije sa kojima smo se sretali i na praktične aspekte, prednosti i nedostatke pojedinih poreskih režima koji preduzetnicima stoje na raspolaganju.

Suština promena koje su se tada desile se odnosila na obračun  poreza i doprinosa na prihode od samostalne delatnosti i uvođenje novina poput instituta lične zarade preduzetnika. Tim promenama su se iskristala tri konkurentno postavljena poreska režima (paušal, samooporezivanje i lična zarada) u kojima preduzetnik može da odluči da bude, i od kojih svaki sa sobom nosi određene prednosti i nedostatke, pa je potrebno da preduzetnik pažljivo odabere u kom poreskom režimu želi da bude. S obzirom da preduzetnik može u zadatim rokovima (uglavnom kraj godine) da promeni poreski režim, verujemo da će ovaj tekst biti od koristi da se odmere efekti i donesu prave odluke.

Šta je pokazala praksa?

Do početka 2014, najpopularniji poreski režim je bio paušal i većina privatnih doktora stomatologije i medicine se odlučivala za njega, jer sa strane administrativnih obaveza i zahtevnosti sa sobom nosi najmanje posla. Međutim, desilo se da su poreski organi privatnu zdravstvenu praksu svrstali u grupu delatnosti kojima su značajno (a u nekim slučajevima strmoglavo) podignute poreske obaveze. Odjednom se desilo da su pojedini doktori dobili Rešenja po kojima su osnovice često bile u rangu od 80000 do preko 100000 dinara, što je njihovu mesečnu poresku obavezu postavljalo u raspon od 40000 do preko 50000 dinara. Trend uvećanja poreskih osnovica je posebno bio uočljiv u Beogradu, ali se isto desilo i u drugim gradskim sredinama, gde su osnovice, iako manje od beogradskih ipak radikalno uvećane. Veliki broj preduzetnika se žalio na Rešenja, a veliki broj njih se zainteresovao i za druga dva poreska režima, koji su nudili drugačije načine obračuna obaveza i mogućnost optimizovanja i umanjivanja poreskih davanja, ali su podrazumevali i vođenje poslovnih knjiga.

Odmeravanjem svih mogućnosti, prednosti i novih obaveza, veći broj privatnih doktora stomatologije, medicine i drugih zdravstvenih radnika koji obavljaju privatnu praksu, odbacili su paušal kao poreski režim i opredelili se za jedan od dva preostala, jer su im pružili mogućnost da optimizuju i ostvare kontrolu nad svojim poreskim davanjima.

Uporedni prikaz poreskih režima

Preduzetnik može da se odluči da bude u režimu paušala ili može da se opredeli za režim u kome vodi poslovne knjige. Ukoliko se opredeli za vođenje poslovnih knjiga ima dve mogućnosti, da bude u sistemu lične zarade. ili u režimu samooporezivanja. Sva tri poreska režima imaju svoje prednosti i nedostatke, a u nastavku su dati osnovni podaci za svaki od njih.

Paušal

Ovaj poreski režim je svakako naj jednostavniji poreski režim u kome može da se nađe jedan preduzetnik. Ovaj način oporezivanja, omogućava malu opterećenost administriranjem biznisa i veoma lak način korišćenja novca koji se kao prihod sliva na račun preduzetnika.

Poreska uprava, na osnovu kriterijuma (proseka plata u državi/opštini, mesto gde se obavlja delatnost, broja radnika, opremljenosti radnje, površina lokala, starost obveznika, visina prihoda preduzetnika u toj delatnosti i dr) određuje poresku osnovicu, koju iskazuje u poreskom Rešenju. Ukupna obaveza (zbir poreza i doprinosa) iznosi  47,8% od nivoa poreske osnovice iz Rešenja. Ono što se plaća na taj način su porez i socijalni doprinosi za penziono osiguranje, zdravstvo i nezaposlenost, pa tako preduzetnik realizuje sve obaveze prema državi, a sva ostala sredstva koja se sležu na njegov račun on/ona može koristiti kao svoju ’platu’ i može ih praktično bez ograničenja i pravdanja dizati sa računa ili putem kartice. Obaveza preduzetnika paušalca je da vodi evidenciju faktura i prometa na računima. Godišnji promet ne može biti preko 6000000 dinara ili se po automatizmu prelazi u sistem vođenja poslovnih knjiga. Dnevno ograničenje podizanja novca sa računa je 150000 dinara.

Lična zarada

Ovaj režim je novina uvedena 2013. godine i omogućava preduzetnicima koji vode poslovne knjige da sami odrede visinu svoje lične zarade (plate), na koju će plaćati obaveze (doprinosi i porez na platu), dok porez na prihod od samostalne delatnosti, po stopi od 10%, plaća na osnovicu utvrđenu finansijskim izveštajem (bilansom uspeha). Nivo obaveza koje se plaćaju na ličnu zaradu se obračunava po posebnoj formuli, ali najbitnija činjenica je da preduzetnik, u ovom režimu, potpuno stavlja pod sopstvenu kontrolu davanja prema državi i više ne zavisi od paušalnih ocena i volje poreznika.

Lična zarada (plata) preduzetnika, je osnovni element na koji se obračunavaju porezi i doprinosi, pa je sa te strane veoma bitna činjenica (i pogodnost ovog režima), to što njen iznos preduzetnik utvrđuje u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima, a ima i mogućnost da je prilagođava na mesečnom nivou. Ovo u prevodu znači da preduzetnik svoju ličnu zaradu, može da prilagodi uslovima tržišta ili npr. sezoni – da je smanji u trenutcima kada posla nema i da je poveća u trenutcima kada posla ima, čime se automatski smanjuje ili povećava i trošak poreske obaveze koju preduzetnik kroz platu plaća.

Osim poreza i doprinosa koji se plaćaju na platu, preduzetnik je u obavezi da plati i porez na prihod od samostalne delatnosti, po stopi od 10%. Osnovicu za plaćanje poreza na prihod od samostalne delatnosti, predstavljaju svi prihodi preduzetnika tokom godine, umanjeni za iznos bruto plate i umanjeni za sve druge dozvoljene rashode (repromaterijali, zarade zaposlenih, režijski troškovi). Ovo u prevodu znači da preduzetnik može sve preostale prihode da podiže uz trošak od 10%, koji se u praksi svodi na jednokratno plaćanje tog poreza na kraju poreskog perioda.

Za ovaj poreski režim, ima smisla da se opredele preduzetnici koji ostvaruju visoke nivoe dobiti, koja predstavlja oporeziv prihod od samostalne delatnosti, jer se ta stopa poreza samo 10%. Ukoliko preduzetnik očekuje porast poslovanja ili dobru poslovnu godinu u kojoj će ostvariti visok nivo dobiti, ovo je veoma povoljan poreski režim.

Samooporezivanje

Ukoliko se preduzetnik opredelio da vodi poslovne knjige, može da odabere režim samooporezivanja. Kod samooporezivanja preduzetnik ima obavezu da sam obračunava porez na ostvareni prihod i to iskazuje u odgovarajućoj poreskoj prijavi. Predzetnik u poreskoj prijavi iskazuje podatke o vrsti i visini ostvarenih prihoda i ukupne rashode koji terete poslovanje (repromaterijali, zarade zaposlenih, režijski troškovi i plaćeni lični socijalni doprinosi), i sam utvrđuje visinu poreske obaveze i plaća utvrđenu obavezu u propisanim rokovima.

Drugim rečima, preduzetnik kao osnov za određivanje obaveza koristi dobit koju je ostvario u prethodnoj godini i to koristi kao osnov za određivanje mesečne akontacione obaveze za tekuću godinu.

Dakle, ukoliko je preduzetnik u prethodnoj godini ostvario dobit od milion dinara, osnov za plaćanje akontacionih obaveza u narednoj godini biće tih milion dinara podeljeno na dvanaest meseci. Od tog mesečnog dela, porezi i doprinosi će iznositi 47,8%. Svi prihodi koje preduzetnik ostvaruje preko tog mesečnog nivoa, umanjeni za rashode koji se priznaju (repromaterijali, zarade zaposlenih, režijski troškovi i plaćeni lični socijalni doprinosi) , predstavljaju novu dobit. Na kraju poreskog perioda, izrađuje se bilans uspeha u kome se između ostalog obračunava i nova dobit, koja u odnosu na poslovne rezultate, može da se razlikuje (bude manja ili veća) od akontacione obaveze definisane na početku godine. Ukoliko je preduzetnik imao dobru poslovnu godinu, i ostvario dobit višu nego što je iskazao u prethodnoj godini, na nju će imati obavezu da plati poreze i doprinose u nivou od 47,8%. A ukoliko je poslovni rezultat slabiji od onoga iskazanog za prošlu godinu, obaveze plaćenje u tekućoj godini imaće karakter pretplate.

Ovaj režim nije povoljan za preduzetnike koji usled dobrog poslovanja beleže uvećanu dobit, jer je nivo obaveza koje moraju da plate na dobit veoma visok. Dakle, ovaj režim može da bude povoljan za one preduzetnike kojima se tokom godine poslovanje ne uvećava i gde je poslovanje približno isto kao prethodne godine.

Uporedni scenario i projekciju godišnjih troškova za svaki od ova tri režima je veoma teško dati i predstaviti u ograničenom prostoru, jer postoji veliki broj promenjivih vrednosti. Ono što svi čitaoci treba da znaju je da uz dobar savet u vezi sa izborom poreskog režima i uz podešavanje odnosa prihoda i rashoda, mogu biti optimizovane poreske obaveze, tj moguće je smanjiti davanja za poreze i doprinose. Paušalni režim oporezivanja, kod koga je uočljiv trend naglog povećanja poreske osnovice (a samim tim postaje i skuplji), često više uopšte nije najpovoljniji poreski režim, bez obzira na jednostavnost i malo administriranje. Poreski režimi koje zakon alternativno nudi, sada postaju sve interesantniji kao potencijalni izbor, ali prethodno treba izvršiti analizu i napraviti projekcije koje mogu dati pravu sliku tek kad se u obzir uzmu planirana visina prihoda i svi troškovi za koje se može umanjiti poreska osnovica (plate zaposlenih, nabavka repromaterijala, režijski troškovi).