Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti – april 2019.

Nakon nekoliko godina iščekivanja, Narodna Skupština Republike Srbije je u aprilu 2019. godine izglasala novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji se u velikoj meri oslanja na prethodni Zakon, ali ujedno i donosi bitne izmene, koje će imati potencijalno pozitivan uticaj na razvoj privatnog zdravstva u Srbiji.

Sa jedne strane, novi Zakon će podržati razvoj privatnog zdravstva izmenama poput uvođenja novog oblika organizovanja (zdravstvena ustanova poliklinika), smanjenjem broja specijalnosti za osnivanje poliklinike, omogućavanjem oglašavanja u zdravstvu, pridavanjem novog značaja uspostavljaju ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji. Deo donetih izmena, u suštini, samo predstavlja usklađivanje sa već uspostavljnim praksama i ponašanjima (npr. oglašavanje), ali su te izmene svakako dobrodošle, jer smanjuju poslovni rizik, koji je mnogima zadavao nevolje.

Na drugoj strani, Zakon ide u pravcu uvođenja više transparentnosti i modernizovanja procesa registrovanja organizacija privatnog (i javnog) zdravstva, uvođenjem Registra zdravstvenih ustanova i Jedinstvene evidencije subjekata u zdravstvu, koje će voditi Agencija za privredne registre (APR). Postoji još nekoliko oblasti u kojima Zakon donosi nova rešenja, koja bi mogla da smanje administrativne zahteve, ili postave bolje/drugačije okvire untar kojih će se dešavati stručna i poslovna praksa.

U nastavku teksta nalazi se analiza novih rešenja, sa ciljem da se klijenti i ostali akteri u privatnom zdravstvu upoznaju sa promenama, koje će potencijalno imati uticaj na njihovo poslovanje.

Novina 1 – Uvođenje Registra zdravstvenih ustanova i Jedinstvene evidencije subjekata u zdravstvu

Zakonom se uvode, definišu procedure rada i definišu rokovi za uspostavljanje Registra zdravstvenih ustanova i Jedinstvene evidencije subjekata u zdravstvu. U Registar zdravstvenih ustanova upisuju se zdravstvene ustanove u javnoj i privatnoj svojini. Registar je elektronska, centralna, javna baza podataka o registrovanim zdravstvenim ustanovama koje obavljaju zdravstvenu delatnost na osnovu rešenja Ministarstva. Jedinstvenu evidenciju čine objedinjeni podaci o zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi na teritoriji Republike Srbije.

Zakon definiše širok opseg podataka koji će se voditi u Registru i Evidenciji, pa u dogledno vreme treba očekivati da se same procedure registrovanja ordinacija izmene, kao i da se jednokratno podnesu prijave za usklađivanje podataka.

Rokovi u vezi uspostavljanja Registra i Evidencije, kao i u vezi sa usaglašavanjem podataka su postavljeni na 12 do 18 meseci – april 2020 i oktobar 2020.

Registar zdravstvenih ustanova i Jedinstvena evidencija, propisani ovim zakonom, uspostaviće se u roku od 18 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Kada se radi o zdravstvenim ustanovama (npr. bolnice ili javno zdravstvo), situacija je jasna i propisane su obaveze izmene osnivačkih akata, prevođenja podataka po službenoj dužnosti i podnošenja prijave za upis usklađivanja.

Privatna praksa je dužna da uskladi svoja akta, organizaciju i da počne da radi saglasno sa odredbama ovog zakona, u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. To je ujedno i sve što Zakon kaže u vezi obaveza privatnog zdravstva, pa je jasno da tek treba da usledi zvanično razjašnjenje u vezi malih zdravstvenih organizacija i njihovog prevođenja u Registar. Ordinacije i poliklinike nemaju nekakva posebna osnivačka akta, pa postoji mogućnost da se sve radnje dese po službenoj dužnosti i na linijij Ministarstvo – APR.

U postupcima usaglašavanja sa odredbama ovog zakona u pogledu izmene naziva, organizacije privatnog zdravstva oslobođene su plaćanja taksi i troškova postupanja državnih organa.

U Zakonu je jasno definisano da obaveza prijavljivanja radnog vremena postoji samo prema Registru koji vodi APR, tako da se u bližoj budućnosti radno vremen više neće prijavljivati Sekretarijatu za zdravstvo Grada Beograda, što je bila opterećujuća administrativna procedura.

Novina 2 – Uvođenje novog oblika organizovanja u privatnom zdravstvu – zdravstvena ustanova poliklinika

Kao novi oblik organizovanja u zdravstvu (javnom i privatnom), uvodi se zdravstvena ustanova poliklinika. Ovo je pravni oblik organizovanja, kroz koji se otvara mogućnost da se reše neki od dugogodišnjih zahteva i problema u privatnom zdravstvu – mogućnost širenja poslovanja, mogućnost zakonskog regulisanja raznih oblika poslovnih partnerstava ili investiranja i mogućnost osnivanja ogranaka.

Zdravstvena ustanova poliklinika obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite i obezbeđuje specijalističko-konsultativnu zdravstvenu delatnost iz najmanje tri različite oblasti medicine, odnosno dentalne medicine.

Zakon propisuje da se na organe zdravstvene ustanove u privatnoj svojini (samim tim i zdravstvene ustanove poliklinike), statusne promene, promene pravne forme i prestanak postojanja, shodno primenjuju propisi kojima se uređuje pravni položaj privrednih društava.

Uz ostale zakonske definicije, promene i definisane okvire, može se reći da će biti moguće da ovaj oblik organizovanja bude osnovan od strane fizičkih ili pravnih lica u nekom od pravnih oblika privrednih društava – skakako naj interesantnije kao društvo ograničene dogovornosti.

To znači da će biti moguće definisati procente udela kada se prave poslovna partnerstva (investiranje u zdravstvo), i da će biti moguće prodavati ili prenositi udele; što su dve ključne stvati za koje su zainteresovani mnogi osnivači privatnih praksi u Srbiji. Uspostavljanje ovog pravnog oblika otvara i mogućnosti za realizaciju brojnih poslovnih scenarija, poput prenosa vlasništva na naslednike, ili restrukturiranja vlasničke strukture na razne načine.

Dalje, zdravstvena ustanova poliklinika može organizovati ogranke na teritoriji Republike Srbije. U ogranku zdravstvene ustanove poliklinike obezbeđuje se zdravstvena delatnost iz najmanje tri različite oblasti medicine, odnosno dentalne medicine. Osnivanje ogranaka organizacija u privatnom zdravstvu je efektivno bilo onemogućeno, što je ograničavalo širenje organizacija i ekonomske slobode osnivača.

Ovaj pravni oblik u novom Zakonu postaje jedini oblik koji, kategoriji malih i srednjih privatnih zdravstvenih organizacija, omogućava osnivanje ogranaka. Svakako bi bilo bolje da je Zakon doneo rešenja koja osnivanje ogranaka omogućavaju i ordinacijama i običnim poliklinikama, ali to se nije desilo.

Potencijali koje donosi zdravstvena ustanova poliklinika, proizilaze iz odredbe koja kaže da se na zdravstvene ustanove u privatnoj svojini primenjuje Zakon o privrednim društvima i odredbe o mogućnosti osnivanja ogranaka. Međutim, neki od navedenih ili potencijalnih scenarija nisu razrađeni u zakonu, a novi su u praksi, tako da će tek naredne nedelje, meseci i prvi slučajevi doneti odgovore.

Izvan ovog novog oblika organizovanja, u novom Zakonu nema promena u smislu da osnivači ostalih organizacija privatnog zdravstva i dalje mogu obavljati delatnost, samo kao preduzetnici.

Novina 3 – Za polikliniku su sada potrebne dve specijalnosti

Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti jasno definiše da se poliklinika se može osnovati za najmanje dve različite oblasti medicine, odnosno dentalne medicine.To je dobra novina, koja će mnoge osnivače u privatnom zdravstvu podstaći da otvore polikliniku, što će dovesti do unapređenja uslova pružanja zdravstvene zaštite i tržišnih uslova.

Ovde je ujedno i mesto da se spomenu pozdakonska akta, među kojima svakako naj važnije Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti. Čisto ilustracije radi, ranija obaveza da polikliniku osnivaju specijalisti iz tri različite oblasti, bila je definisana Pravilnikom, a ne Zakonom.

Ideja nam je da usmerimo pažnju na to da nakon donošenja novog Zakona dodje i do bitnijih promena podzakonskih akata, posebno pomenutog Pravilnika, koji je inače zastareo i ne prati niti realnost u smislu razvoja struke i nauke, niti prati nove odredbe Zakona.

Novina 4 – Značaj ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa zdravstvenim ustanovama i privatnim praksama

Osnovni element sistema privatnog zdravstva je da privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost, samo u okvirima koji su određeni Rešenjem Ministarstva da su ispunjeni propisani uslovi.

Odredbe novog Zakona definišu izuzetke od ovog pravila i kažu da:

• specijalistička, užespecijalistička lekarska ordinacija i poliklinika mogu angažovati zdravstvenog radnika druge specijalnosti iz druge zdravstvene ustanove, ili privatne prakse, ukoliko je to uslov da se pacijentu obezbedi kvalitetna i bezbedna zdravstvena zaštita; tako što će zaključiti ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom ustanovom ili privatnom praksom.
• ordinacija dentalne medicine može angažovati doktora dentalne medicine, specijalistu, iz druge zdravstvene ustanove, ili privatne prakse, ukoliko je to neophodno da bi se određenom pacijentu obezbedila kvalitetna i bezbedna zdravstvena zaštita, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom organizacijom (ustanovom ili privatnom praksom)
• privatna praksa može angažovati zdravstvenog radnika sa dozvolom za obavljanje metoda i postupaka komplementarne medicine za dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju pacijenta u okviru zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, zaključivanjem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugom zdravstvenom organizacijom (ustanovom ili privatnom praksom).

Član 40 novog Zakona, u kome je sve ovo definisano je složen i višeslojan, pa se u njemu spominju i angažovanje stručnjaka na osnovu ugovora o dopunskom radu i na osnovu Zakona o radu, ali ipak smatramo da su odredbe o ugovorima o poslovno-tehničkoj saradnji posebno bitne. One predstavljaju element koji unosi fleksibilnost u segmente specijalističke i užespecijalističke lekarske privatne prakse, dentalne i komplementarne i anti-aging medicine.

Naime, novi Zakon nudi precizniju definiciju i okvir unutar koga će navedene kategorije ordinacija (specijalističke i užespecijalističke lekarske, dental i anti-aging), biti u mogućnosti da angažuju mnogo širi tim stručnjaka u cilju prižanja klijentima/pacijentima široke i sveobuhvatne zdravstvene usluge.

Kao i do sada, zabranjeno je da zdravstveni radnik druge specijalnosti obavlja zdravstvenu delatnost koja je izvan zdravstvene delatnosti utvrđene rešenjem Ministarstva, osim u tri navedena slučaja.

Osim navedenih specifičnih definicija, u Zakonu se pojavljuje i nova definicija koja govori o tome da privatna praksa (lekarske i stomatološke opšte i specijalističke ordinacije, poliklinike i laboratorije), može obezbediti laboratorijsku i drugu dodatnu dijagnostiku koja je potrebna za postavljanje dijagnoze i praćenje lečenja svog pacijenta, zaključivanjem ugovora sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom.

Nove zakonske definicije, koje govore o mogućnostima angažovanja stručnjaka iz drugih oblasti, kako bi se pružila sveobuhvatna zdravstvena usluga klijentima, navode na zključak da uspostavljanje odnosa saradnje između zdravstvenih organizacija, putem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, otvaraju nove mogućnosti za razvoj poslovanja i unapređenje nivoa usluge.

Novina 5 – Mogućnost oglašavanja u zdravstvu

Prethodno zakonsko rešenje je propisivalo zabranu oglašavanja u zdravstvu. Potpuno je jasno da se ta zabrana i nije poštovala.

Novi zakon omogućava oglašavanje u zdravstvu, uz precizno definisanje uslova pod kojima se sme oglašavati, kao i načina oglašavanja koji su zabranjeni.

U smislu zdravstvenih usluga, postupaka i metoda, dozvoljeno je:

• oglašavanje zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite, u skladu sa Rešenjem Ministarstva o ispunjenosti propisanih uslova.
• oglašavanje metoda i postupaka komplementarne medicine u skladu sa dozvolom Ministarstva za obavljanje određene metode i postupka komplementarne medicine.

U smislu ostalih elemenata reklame, dozvoljeno je reklamiranje kontakt podataka zdravstvene organizacije.

Ono što je postala oubičajena praksa – reklamiranje konkretnog stručnjaka i njegove asociranosti sa nekom organizacijom, ne spominje se u Zakonu.

Zabranjeno je oglašavanje zdravstvenih usluga, stručno-medicinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite, uključujući metode i postupke komplementarne medicine, koje nisu u skladu Rešenjima o ispunjenosti uslova ili Rešenjima za obavljanje određene metode i postupka komplementarne medicine.

U Zakonu se dalje navodi da je zabranjeno oglašavanje koje je neistinito, obmanjujuće, oglašavanje kojim se podstiče ponašanje koje ugrožava zdravlje, koje zloupotrebljava poverenje i nedostatak znanja ili iskustva u oblasti zdravlja, lekova i medicinskih sredstava, koje uspostavlja odnos zavisnosti i podstiče lakovernost, odnosno koje nije u skladu sa zakonom kojim se uređuje oglašavanje.

Rezultati u primeni stručno-medicinskih metoda i postupaka zdravstvene zaštite mogu se saopštavati samo na stručnim i naučnim skupovima i objavljivati u stručnim i naučnim časopisima i publikacijama.

Novina 6 – Dopunski rad

Ugovor o dopunskom radu ostaje osnovni način da se zdravstveni radnik ili zdravstveni saradnik, koji je u punom radnom vremenu zaposlen, angažuje u drugoj zdravstvenoj organizaciji. Medjutim, član Zakona koji reguliše dopunski rad je proširen i opisuje sistem koji je novina u odnosu na prethodna rešenja.

Zdravstveni radnik ili saradnika, može zaključiti naviše tri ugovora o dopunskom radu sa tri različite organizacije, u ukupnom trajanju do jedne trećine punog radnog vremena.

Saglasnost za obavljanje dopunskog rada mora se tražiti od direktora ustanove u kojoj se radi puno radno vreme. Ta saglasnost se daje na godinu dana.

Ukoliko poslodavac ili zdravstveni inspektor utvrde da zdravstveni radnik na dopunskom radu nema saglasnost matične organizacije, on na dalje ne može ni dobiti saglasnost u roku od dve godine, tj ne može obavljati dopunski rad u tom roku.

Ovo je novo rešenje, koje je po prirodi kontrolni mehanizam, koji jasno definiše scenario u kome neki zdravstveni radnik može da izgubi pravo na obavljanje dopunskog rada, ukoliko se desi navedeni scenario.

U buduće, ugovori o dopunskom radu će se prijavljivati i registrovati u nadležnom registru, koji u još uvek nije uspostavljen.

Ovako razrađen sistem bi mogao da se koristi za efikasnu kontrolu dopunskog rada, što i jeste dugogodišnja tendencija, ali vreme će pokazati kako će izgledati primena.

Novina 7 – Definicija komplementarne medicine

Umesto dosadašnje definicije tradicionalne medicine, uvodi se definicija komplementarne medicine.

Ona obuhvata one tradicionalne i komplementarne metode i postupke prevencije, dijagnostičke procene, lečenja, zdravstvene nege i rehabilitacije, koji blagotvorno utiču na čovekovo zdravlje ili njegovo zdravstveno stanje i koji, u skladu sa važećom medicinskom doktrinom, nisu obuhvaćeni metodama i postupcima konvencionalne medicine.

Pod dijagnostičkom procenom, podrazumeva se skup postupaka i metoda komplementarne medicine kojima se vrši dijagnostika poremećaja, a koji se ne baziraju na konvencionalnim biološkim mehanizmima i ne mogu služiti za dijagnozu bolesti u konvencionalnoj medicini.

Dozvoljene su samo one metode i postupci komplementarne medicine koji:

• ne štete zdravlju;
• pacijenta ne odvraćaju od upotrebe metoda i postupaka konvencionalne medicine;
• se izvode u skladu sa priznatim standardima komplementarne medicine

Metode i postupke komplementarne medicine, može u zdravstvenoj organizaicji, obavljati zdravstveni radnik kojem je ministar rešenjem izdao dozvolu za obavljanje određenih metoda i postupaka komplementarne medicine.  Navedeno rešenje ministar donosi na osnovu mišljenja republičke stručne komisije za komplementarnu medicinu.

Anti-aging medincina i povezane medicinske procedure se ne spominju u Zakonu.

Ovaj segment Zakona se završava odredbom koja govori o tome da će svi bliži uslovi za bavljenje komplementarnom medicinom, i način obavljanja metoda i postupaka komplementarne definišu posebnim aktom od strane ministra, a na predlog mišljenja republičke stručne komisije za komplementarnu medicinu 

Novina 8 – Privremena odjava i prestanak rada

Novi Zakon preciznije definiše procedure privremene odjave i čini ih jednostavnijim, posebno kada se radi o kraćim prekidima rada ispod 30 dana. S druge strane, u slučaju dugoročne sprečenosti za rad ili stručnog usavršavanja, privatna praksa može privremeno prestati sa obavljanjem zdravstvene delatnosti u trajanju ne dužem od pet godina.

 U slučaju privremenog prestanka obavljanja zdravstvene delatnosti kraćem od 30 dana, osnivač privatne prakse je dužan da obaveštenje o privremenom prestanku obavljanja zdravstvene delatnosti istakne na mestu na kojem obavlja zdravstvenu delatnost.

O privremenom prestanku obavljanja zdravstvene delatnosti dužem od 30 dana, osnivač privatne prakse dužan je da obavesti Ministarstvo, APR i nadležnu komoru odmah, a najkasnije u roku od pet radnih dana od isteka 30. dana privremenog prestanka obavljanja zdravstvene delatnosti.

U slučajevima dugovorčnog odsustva osnivača privatne prakse, zbog privremene sprečenosti za rad, stručnog usavršavanja, ostvarivanja prava iz radnog odnosa i sl., privatna praksa može nastaviti sa radom najduže pet godina, ukoliko obezbedi odgovarajući kadar za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana, o čemu se obaveštava Ministarstvo

U slučaju da je u dužem vrmenskom periodu ipak bila odjavljena i nije radila, privatna praksa može nastaviti sa radom, uz uslov da se obavi potvrđujući inspekcijski nadzor.

Zakon je svakako opširniji i osim izmena koje se tiču sistema javnog zdravstva, postoje i brojne nove odredbe koje su specifične i neće imati težinu za većinu malih aktera ili su bitne za velike aktere. Na primer, priciznije se daju definicije i objašnjavaju procedure u vezi sa novim zdravstvenim tehnologijama; sa radom profesora i nastavnika na zdravstvenim fakultetima i javnim zdravsvenim ustanovama; definišu se mogućnosti uspostavljanja privatno-javnih partnerstava, koji teorijski omogućava da se iznajme kapaciteti javnih zdravtvenih ustanova i dr.

Ovaj tekst je za cilj imao analizu onih odredbi Zakona, koje imaju najveće implikacije i koje su po našem sudu najbitnije za poslovanje u privatnom zdravstvu, tako da se fokus nije na analizi celog Zakona.

Opšti zaključak bi mogao da bude da su do nekle otvorene mogućnosti za razvoj privatnog zdravstva (npr zdravstvena ustanova poliklinika), i da se Zakon prilagodio realnosti i dao fleksibilnst u segmentima gde se poslovalo u sivoj zoni (npr oglašavanje ili angažovanje konsultanata). Zakon postavlja procedure (npr nova procedura u vezi dopunskog rada), za koje će se tek videti kako će se i da li će se primenjivati.